Kao kršćani, ponekad sebe i druge ljude vidimo na svoj, a ne Božji način. Današnja prispodoba sugerira da naš način nije Božji način i da Božje gledanje na čovjeka ne može biti jednako ljudskom. 

Prispodoba započinje s dvojicom molitelja. Prvi farizej, koji moli zahvalnu molitvu. Zatim carinik, koji moli molitvom prošnje. Ipak, samo je jedna molitva bila prihvatljiva Bogu. Samo je jedan molitelj otišao „opravdan kući svojoj“. Razlika između ove dvojice koji su molili bila je ono što je bilo u njihovim srcima kada su molili. Farizejeva molitva otkrila je srce koje je s visine osudilo bližnjega. Smatrao je sebe moralno boljim od carinika. Molitva carinika otkrila je srce koje je bilo ponizno i ​​skrušeno pred Bogom. Znao je da Bogu nema što ponuditi, a od Boga može primiti sve, osobito milosrđe. 

U prvom čitanju, iz Knjige proroka Hošee, Gospodin kaže da mu je „ljubav mila, ne žrtva, poznavanje Boga, ne paljenice“. Putovanje u Hram bio je čin ljubavi prema Bogu, za obojicu, i za farizeja i za carinika. Međutim, srce farizeja otkrilo je nedostatak ljubavi prema cariniku koji je stajao blizu njega u Hramu. Smatrao ga je Bogu manje prihvatljivim od sebe. Farizej je bio u pravu kada je carinika smatrao grešnikom, ali nije bio u pravu kada je sebe isključio iz te kategorije. Svi mi kao grešnici stojimo pred Gospodinom. Svi dolazimo pred njega u svom siromaštvu. Nitko od nas si ne može dati za pravo odlučivati tko je manji ili veći grešnik. To je najbolje prepustiti Bogu. 

Način na koji mi molimo uvelike može otkriti tko smo. Sve što možemo učiniti je otvoriti se Gospodinu u svom siromaštvu i dopustiti mu da nas On obogati u svojoj ljubavi. Obojica današnjih molitelja su otišla u Hram u potrebi za Božjom milošću, ali samo je jedan od njih prepoznao svoju pravu potrebu za tim milosrđem. Zato, braćo i sestre, ne zaboravimo da smo svi potrebni Božjeg milosrđa. Carinik iz današnjeg evanđelja nas podsjeća na to. Zato, njegova molitva može biti i naša svakodnevna molitva: „Bože, milostiv budi meni grešniku!“