Jedne noći, kad je sveti muž (Dominik) ležao prostrt u molitvi, đavao, obuzet zavišću, bacio je veliki kamen s krova crkve. Bacio ga je toliko snažno da je zvuk udarca odjeknuo po čitavoj crkvi. To je napravio kako bi Dominika odvratio od molitve. Kamen je pao toliko blizu da je okrznuo kapucu njegova plašta. I dok je sveti muž ostao nepomičan ustrajući u molitvi, đavao je hitro, vičući strašnim glasom, zbunjeno otišao.

(fr. Gerard de Frachet)

Noć je. Crkva je ogromna, pomalo je hladno. Početak proljeća. Oltar je ogoljen, možda je Veliki petak. Ispred oltara sveti muž sav zanesen u molitvi. On leži na hladnom kamenu. I moli. Pravi učenik apostola Pavla. On ustraje u molitvi. Ustraje jer zna da molitva čuva razboritost, ublažava srdžbu, obuzdava taštinu, čisti od gorčine, uklanja zavist, uništava nepravdu i ispravlja bezbožnost. Molitva je snaga tijela, blagostanje kućanstva, dobar red grada, moć kraljevstva, pobjeda u ratu, sigurnost u miru, čuvarica onih koji spavaju, hrabrost onih koji su budni, jedinstvo razdvojenih, postojanost ujedinjenih. Tako je negda govorio sv. Grgur iz Nise.

I u tom potresnom trenutku Dominikovog razgovora s Bogom. Dolazi do sukoba. Onaj koji uvijek razdvaja, neprijatelj čovjekov od početka, baca kamen. Kamen pada, s krova crkve pada tik do Dominikove glave, možda ga je okrznuo. Trenutak straha, kamen se razbija, zvuk udarca odjekuje crkvom. Sveti muž ostaje hrabar, nepomičan ustraje u molitvi. Zvuk udarca nestaje, neprijatelj odlazi, a Dominik i dalje moli. Hrabro samo, ustrajmo u molitvi! Ne plašimo se bačenog kamena ili udarca njegovog koji će nestati pa pao nam i blizu glave. Neka nam Dominik bude učitelj u molitvi.

fr. Kristijan Zelić OP